Imam jednu smrt koju
Volim više od drugih.
Imam jednu smrt u kojoj
Sam mrtviji nego ikad,
U kojoj sam poništeniji od samoga sebe.
Imam jedan trenutak
Kad sebe nadjem u prelepoj tišini,
U nedoumici mraka,
U zaspaloj reči gde su uzdasi mirni
kao na fotografiji gde je već
pola drugara iz škole otišlo.
Imam jedan neproživljen deo života
Koji mi se zavukao u zidove
I s vremena na vreme iskače
Kao pobesnele ribe iz potoka
Što mi se mreste u krevetu.
Imam jedan trenutak
Kada izvedem stare volove
I kad sa njima zapevam pesmu
O tome kako je hladno u Varšavi u januaru.
I oni me gledaju
I riču kako im se jebe za Varšavu
Na putu za zaborav.
Imam jednu smrt koju volim više
Od zaboravljene rodbine
koja se u životu klela da me voli
Imam jednu smrt koja nedostaje
Kao miris polja u kome si još devojčica
I sa kojeg trčiš po krišku domaćeg hleba.
Imam tu jednu nadasve obožavanu smrt
Koja fali mojoj ogromnoj kolekciji smrti.
Imam tu jednu koja je ostala da mi treba.
Imam tu jednu smrt koju vrebam da uhvatim
Vrebam je iz tišine neba
Iz praznine štala
Iz spaljene zemlje
Iz legala šakala
U kojem šakalica koti prazninu
Goru od njene gladi.
Imam tu smrt koju volim više od sebe
Više od nas
Imam je
Tu najlepšu smrt koja mi nedostaje
Imam je iz kolevke znanja
kako raste iz jezika kojeg ne razumem
kako se budi bez trunke straha da me dotakne
Kako bez razloga odlazi od svoga oca i majke
Bezdušno, kao poslednje dete
Bezdušno kao svinja kada se na ražanj natakne.
Želim bar jednom da lično poljubim moje nedostajanje
Poslednji poljubac prepoznaš tako
što se usne istope
Tako što ni lepota, ni ružnoća
nemaju garanciju za trajanje.
Postoji jedna mala smrt koju volim
I koju lično želim da upoznam
na nekom javnom mestu
U nekoj kući gde žive psi
Umri sunce
Umri i podari mi noć
Onu koju daruješ mom svetu koji nestaje
Podari mi smrt iz rodoljubive pesme
Pokloni mi zadah tmine
U kojoj svest o slobodnom vetru prestaje.
